mikica2009.09.15 [23:21]
Заиста, како те више није стид ???? Докле више то постављање туђих фотографија ???
mihaela2009.09.15 [14:33]
again: stolen from where?
Suroti2009.09.15 [14:31]
Монаси (сам, јединствен) или калуђери (од грчког - добри старац) су људи који се одричу свега пролазног ради Христа и царства небескога и труде се да буду верни Христу до смрти. Растући у љубави према Богу, они врше и посебну службу сведочења реалности царства небеског и његове привлачне моћи.
Почеци монаштва повезани су са са почецима цркве али посебан узлет монаштво је добило у време прихватања хришћанске цркве као званичне државне цркве Римског царства. После уласка у Цркву најширих слојева становништва, првобитни жар хришћанских заједница у неколико је био умањен, па је процват монаштва у четвртом веку дошао као реакција на повлачење идеала савршенства.
Још од раније поједини испосници повлачили су се у египатске и сиријске пустиње на усамљенички живот и потпуну посвећеност Богу. Један од најпознатијих примера оваквог начина живљења био је свети Антоније. Пустињаци или отшелници, међутим, обично нису остајали сами, већ се око њих окупљао велики број оних који су желели њихово духовно вођство.
Некадашњи римски војник, свети Пахомије Велики (292-346) подигао је први манастир у данашњем смислу и уместо у разбацане отшелничке колибице, монахе сместио под један кров. Тај тип монашког живљења познат је у Православљу под именом општежиће (киновитско монаштво, за разлику од идиоритмичког - самачког начина живота) и убрзо се проширио по свим крајевима до којих је допрло хришћанство. Касније се развио и мешовити облик манастира са општежићем и издвојеним испосницама.
За коначно обликовање заједничарског живота велику заслугу имају списи светог Василија Великог . Тек он је увео посебни монашки завет и посебни обред монашења.
Монаси су од тада давали и данас при ступању у монашки чин дају завет послушности, безбрачности и сиромаштва. Манастири никад не могу бити мешовити већ искључиво мушки или женски, руковођени су од старешине који се бира између самих монаха (игумана, то јест игуманије).
Монаштво на Западу кренуло је путем "специјализације" ради учествовања у мисионарским, педагошким, научно-теолошким и црквено-политичким задацима, и тамо су се развили многи "редови". У Православљу је постојао и постоји само један "ред", једна врста монашке одеће; дуга црна раса или риза, цилиндрична камилавка као покривач главе, само један јединствени облик молитве.
Временом утицај монаштва је у оквиру Источног римског царства, Византије, растао до те мере да је негде од шестог века почела да се устаљује пракса да се епископи бирају искључиво из редова монаха.
Монаштво је много учинило на очувању чистоте Православне вере, на одбрани светих икона, на развијању Православне мистике. У време сутона Византије, али и српске немањићке државе, и у српским крајевима осетио се велики утицај мистичког монашког исихастичког покрета потеклог са Свете горе, који је обновио темеље Православне духовности и умногоме помогао опстанку Цркве у периоду турског ропства, а утицај исихазма се у Православљу и данас осећа.
Аскетска литература настала у монашким заједницама на основу подвижничког искуства небројених монаха пружа велике примере онима који крећу на крстоносни хришћански пут, а монаштво још увек живи у свим помесним Православним црквама, јарко сведочећи истине Православне вере.
+++ Милуиасцӑ бог!