У току преговора о „будућем статусу Косова и Метохије“, теми вештачки створеној и силом наметнутој од стране светских моћника, јер је тај статус познат, признат и дефинисан у многим међународним правним документима, конференцијама, повељама, резолуцијама и тд., чуле су се многе недоследности. Дакле, проблем Косова и Метохије не постоји. То је лажни проблем. Постоји проблем албанске (шиптарске) мањине у Србији, који заиста треба да добије своје решење на принципима решавања сличних проблема у свим демократским земљама у свету. Ни мање, ни више од тога.
Наши политичари и државни врх Србије, током протеклих преговора (и оних 2006. и ових у 2007), више пута су се оглашавали и саопштавали нама, грађанима ове земље, шта намеравају да ураде ако албански лидери са Косова и Метохије прогласе НЕЗАВИСНОСТ КОСОВА. Те намере, обучене у изјаве и саопштења, су најчешће недоличне једне суверене државе. „Нећемо признати“; „прогласићемо неважећом“; „поништићемо независност“; „борићемо се свим правним и демократским средствима“; „војску нећемо слати на Косово“ итд. Све те и сличне изјаве, охрабрују, чак – подстичу Шиптаре да крену путем једностраног проглашења независности Косова. Јер је очигледно, да се немају чега плашити. Често се чује са највишег државног врха: „Србија није за рат“; „Србија неће ратовати“. Слажемо се да Србија није за рат, али се јасно мора рећи да је Србија за одбрану. А која то друга земља не би била? Уосталом, све што будемо предузимали „Дан после“, остаће бесплодно, јер се та одлука о независности Косова неће повући ни од стране Шиптара, нити од стране њихових ментора, који ће их одмах признати. Још нико и нигде, нажалост, није рекао шта треба Србија да уради „Дан пре“ проглашења, као превентиву, као озбиљну опомену или наговештај шта се све може десити ако до тога дође. То би, можда, и предупредило доношење такве једностране и неразумне одлуке, као и спремност неких да ту одлуку подрже и признају.
А шта је то што би Држава Србија могла и требала да учини (фигуративно речено) „Дан пре“. Има много тога, али рецимо конкретно:
- Затворити границе (административне) Косова и Метохије према Србији за три дана (за путнике, робу и др.).
- Позвати „Посматрачку Мисију“ земаља чланица Шангајске организације за сарадњу (Кина, Русија, Индија, Пакистан...).
- Позвати на мобилизацију све војне обвезнике Србије (под видом провере спремности, едукације) на три дана. (Показ кога Србија има за своју одбрану).
- Организовати војне вежбе у областима блиским Покрајини Косова и Метохије, уз учешће неких посматрача из Шангајске организације за сарадњу.
- Извести масовне демонстрације у Београду и осталим градовима Србије (да схвате колико је Србима стало до Косова и Метохије). (Ту би Црква могла и морала да се ангажује, да организује, позове, припомогне), и тд.
Тиме би се ефикасно деловало превентивно, и утицало да размисле (не)одговорни пре доношења одлуке о проглашењу независности Косова.
По евентуалном проглашењу, све поменуте активности, биле би бесмислене и неефикасне. „Боље је спречити, него лечити“. То важи и овде.
Епископ АРТЕМИЈЕ
Приредила Информативна служба СОЗ-а и Епархије зворничко-тузланске
