hadziratko2009.09.29 [16:04]
Јелена Балшић, трећа кћерка кнегиње Милице и кнеза лазара удала се око 1386.г. за Ђурђа II Страцимировића Балшића, који је владао Горњом зетом. Послије његовре смрти 1403.г., Јелена управља земљом умјесто свог сина, младог Балше III. Пуних пет година водила је борбу с а Млецима за самосталност Зете. За босанског војводу Сандаља Хранића удала се 1411.г., а након његове смрти, 1435.г. Јелена се враћа у Зету.
Уморна од бурног владарског и дипломатског живота, Јелена све више почиње мислити на духовни свијет и на смрт. Успомене из младости везивале су је за манастире расуте по обалама и острвима Скадарског језера, у којем је ова остарјела супруга двојце владара, проналазила уточиште и једну другачију борбу, борбу за мир душе.
По узору на своје свете претке и рођаке, имајући пред собом успомену на монахињу и књижевницу Јефимију, обузета монаштвом и монашким списима, Јелена се све више погружава у духовно знање и смирење.
На малом острву Бешка горица, које лежи уз југозападну обалу Скадарског језера, налазила се црква Светог Георгија, коју је вјероватно подигао њен први муж.
Њу обнавља и поред ње подиже 1440.г. цркву Пресвете Богородице, са жељом да у њој буде сахрањена. Црква је мала, једноставна, са складно уклкопљеним украсима, чистотом и господском једноставношћу и достојанством кеја као да говори о племенитом духу ктитора.
«Изволенијем Оца И поспешенијем Сина и Духа Светаго поспешенијем сазда се Храм си Пресветије Богородице с трудом и откупом благочастивој госпоги Јеле, дштери Светопочившаго кнеза Лазара и подружије господина Ђурђа Страцимировића.»