Rosa_gallica2010.06.20 [10:43]
Среди лагерей, расположенных во время Второй мировой войны на территории Балканского полуострова, концлагерь Ясеновац был крупнейшим конвейером смерти. Его называли "Балканским Освенцимом"; здесь погибло около 700 000,00 человек. По словам очевидца: "То, что мы пережили во время нашего заточения в концентрационных лагерях Стара Градишка и Ясеновац, никогда не удастся полностью описать. Таких злодейств не было на свете, и я не верю, что такие когда-нибудь будут. Мы, оставшиеся в живых узники этих лагерей, не пожелаем даже самому худшему своему врагу пережить такое. Мир должен жить в любви и согласии, но ему нужно и напоминать о том, чего нельзя допустить, чтобы повторилось".
marina2008.06.19 [08:53]
"Тако се у тој композицији теретних вагона, 6. маја 1942 ., нашло око три хиљаде затвореника: младих људи, "војно способних", сада за Јасеновац. Међу њима је - а то ћу сазнати у Сарајеву тек после рата - било и људи домаћина, који су били затворени заједно са својим синовима: Мандрапе, Кошарци, Мостарице, Ковачевићи, Ћоровићи, Коњевићи, Стојановићи, Суботићи, Рубинићи, све из сарајевске Пируше (српског кварта), па Јовановићи, Илићи, Богдановићи са Ковача, на прилазу Јајце-касарни . Али је било и муслимана , зашворених само за т о ш т о су се заузимали за Србе или се изјаснили као Срби : млади мостарски правници (завршили студије права у Београду), као Адил Гребо, Исмет Пашић, Шефкија Капић, Мугдим Мехмедагић, па и књижевник Зија Диздаревић (све у Беледији, у ћелији бр. 4, где сам био и ја, у Градском затвору). Мостарски муслимани нарочито зато што су били против Споразума (Цветковић-Мачек) којим је Мостар 1939. г. прикључен Бановини Хрватској. То "србовање'' ће их коштати главе.
На теретним вагонима у које су нас укрцавали, памтим, још су биле, ћирилицом и латиницом, старе ознаке "ЈДЖ" и натпис "седам коња или четрдесет војника ", колико, за нужду, може да стане највише у један вагон . Нас су укрцали по две с т о т ине у један вагон! А ваздуха само кроз четири решеткаста мала отвора, у сваком углу вагона по један, високо под кровом. Додуше, ти вагони су били, као "четврта класа" воза, предвиђени и за путнике-сељаке који су ишли "на пазар“ , т е смо често и ми, ђаци на излетима, као и сељаци, седели пре рата путујући "на излет"; али су тада "шибер-врата" на средини била отворена широм, на обема странама. Није било клупа, седело се на поду, али су шибер-врата била отворена, те нас је по пет-шест седело у отвору на вратима, на ивици вагона, певајући и "тамбурајући ногама", док је воз ишао понекад тако лагано да смо могли скочити на тло да узберемо успут понеку шљиву, поред пруге! Па и сада смо, набијени у вагон, мислећи да се само растајемо од завичаја и путујемо "за Немачку" као заробљеници, поред још отворених врата запевали:
"С оне стране Јајца, гајтан трава рас т е
По њој пасу овце, чувало их момче.
Младо момче плаче, још тужније пјева
Свака туђа земља, туга је голема!
Ђурђев-дан је! Запјевало се, да охрабримо и ободримо неке који су били згромљени, паралисани од страха и неизвесности. Али тада усташе, нагло и с треском, затворише шибер-врата вагона и, јасно чујемо, ставише ланце и полугу, те закатанчише. "Е, сад пјевајте колико вам је воља!" Нађосмо се збијени, без ваздуха у мраку. Није било ни воде. Све потребе, и оне несавладиве, редовне, јутарње, које у оној трци и гурњави јутрос нико није стигао да обави, обављале су се стојећи, јер смо били тако збијени, да нико није могао ни да се окрене, ни руку да покрене, а камоли да се раскопча и седне. Дечаци су најпре плакали, а онда у несвест: не може се рећи да су "падали" јер су и онесвешћени остајали стојећи, стиснути између осталих. И тако пуна два дана, до Брода: стигли смо у Брод тек увече, 7. маја. Ту је била прелазна станица: вагони широког (нормалног) колосека су били притерани напоредо уз оне уског, те је требало прећи из вагона ускотрачне железнице у нешто веће вагоне нормалног колосека.
Отварају се, чујемо, врата у вагонима наше, сарајевске композиције, и чујемо вику: "Испадај, брзо!" И ударце. Отворише, најзад врата и на нашем вагону, и ту ћ e се догодити нешто што ће се поновити и кад будемо излазили из вагона широког колосека, у станици Јасеновац: излазимо (искачемо ) а иза н а с и поред нас падају људска тела, беживотна падају као кладе ! Нисмо ни знали да су мртви док су стајали збијени између нас ! А онда су у вагоне за Јасеновац сабијали људе из по два сарајевска ускотрачна у један јасеновачки, нормални. Исти мрак, иста збијеност, исти недостатак ваздуха као и у вагонима од Сарајева до Брода. Зато смо станицу Јасеновац, да се отворе врата на средини вагона, чекали као крај мука и спас!
"
.....
rasonna2008.05.16 [22:58]
поздрав и вама. много су ме дирнула ова дјеца. многи одрасли нису знали да упале свијеће. наслов фотографије је натпис у средини (види се само бијели папир) мислим да их је вјероучитељ довео, нисам сигурна из ког мјеста, претпостављам дубица.
скроз лијево стоје ријечи дјечака спасоја алексића:
све док ме снага служи
и рука ми узмогне,
овдје ћу палит' свијећу
за своју браћу и сестре
и недужне жртве многе.
нажалост трећи натпис сам пресјекла и не могу, реконструисати шта је писало.
Среди лагерей, расположенных во время Второй мировой войны на территории Балканского полуострова, концлагерь Ясеновац был крупнейшим конвейером смерти. Его называли "Балканским Освенцимом"; здесь погибло около 700 000,00 человек. По словам очевидца: "То, что мы пережили во время нашего заточения в концентрационных лагерях Стара Градишка и Ясеновац, никогда не удастся полностью описать. Таких злодейств не было на свете, и я не верю, что такие когда-нибудь будут. Мы, оставшиеся в живых узники этих лагерей, не пожелаем даже самому худшему своему врагу пережить такое. Мир должен жить в любви и согласии, но ему нужно и напоминать о том, чего нельзя допустить, чтобы повторилось".